Zablude transhumanizma

Milan Gnjatović
(Ovaj tekst je objavljen u magazinu Planeta br. 84, maj-jun 2018.)

Kad bi se razvoj nauke mogao dugoročno predvideti, onda to ne bi bila nauka. A ko brzopleto prihvati da napiše članak o budućnosti veštačke inteligencije, rizikuje da se izgubi u domenu naučne fantastike. Uostalom, o tome svedoče i brojna predviđanja naučnog razvoja koja su se na kraju ispostavila kao sasvim pogrešna.

Zato se čitalac upozorava da ne možemo znati gde će nas istraživanje veštačke inteligencije dovesti. Ali možemo uočiti kuda je ova oblast krenula – i da nas aktuelni smerovi razvoja neće dovesti do predviđenog cilja.

Simbioza ljudi i mašina

Optimistička predviđanja razvoja veštačke inteligencije se svode na obećanja da ćemo računarima uskoro moći da prepustimo upravljanje automobilima, pisanje knjiga, postavljanje medicinskih dijagnoza, i niz drugih poslova koji su trenutno rezervisani isključivo za ljude. Sa druge strane, kritičari upozoravaju na realne opasnosti koje potiču od militarizacije veštačke inteligencije, promena u strukturi zapošljavanja koje bi znatni broj ljudi mogle da liše mogućnosti da se zaposle, i izloženosti i zloupotrebe privatnih podataka.

Ali na fundamentalnom nivou, agenda veštačke inteligencije je mnogo ambicioznija. Jedna od njenih najupečatljivijih manifestacija je transhumanistički pokret. Ovaj pokret, koji je više ideološki nego naučni (iako dosta njegovih pobornika dolazi iz naučnih krugova), zasniva se na pretpostavci da će se dalja evolucija inteligentnog života odvijati kroz simbiozu ljudi i mašina. Primenom tehnologije će se prevazići problemi starenja i oboljevanja, fizički i mentalni kapaciteti ljudi će biti uvećani, i, u krajnjoj instanci, postaćemo besmrtni. I sve to možda već u doglednoj budućnosti.

Četvrta revolucija

Kad je Jozef Vajcenbaum 1972. napisao da je ljudska posvećenost nauci oduvek imala mazohističku komponentu, ukazao je na činjenicu da revolucionarna naučna saznanja imaju potencijal da suštinski promene način na koji doživljavamo sebe, i umanje značaj čoveka u odnosu na svet koji ga okružuje. U prošlosti su se desile tri ovakve revolucije: Kopernik nas je izmestio iz centra svemira, Darvin nam je objasnio da se ne razlikujemo od životinja, a Frojd nam je pokazao da je naša racionalnost samo iluzija.

Trenutno se nalazimo na pragu četvrte revolucije, pod kojom podrazumevamo shvatanje da se ljudi ne razlikuju suštinski od mašina. Filozof Lučijano Floridi u svojoj knjizi iz 2014. najavljuje četvrtu revoluciju, pokušavajući da predoči postojanje tzv. infosfere, tj., da se stvarnost u potpunosti sastoji od informacija čije je postojanje nezavisno od čoveka. Njegovim rečima, „ono što je stvarno nosi informaciju, i ono što nosi informaciju je stvarno”. Osnovni model informacije predstavlja upravo računar, što treba da otkloni naše zablude da su fenomeni informacije imanentno vezani za ljudsku svest.

Iako Floridijevi stavovi mogu izgledati radikalno, oni su, u stvari, konzervativni u odnosu na druge transhumanističke vizije koje potiču iz naučnih krugova. Godine 1995., istoričar Brus Mezliš je napisao, u pozitivnoj konotaciji, da su Kopernik, Darvin i Frojd razotkrili iluzije o ljudskoj posebnosti u odnosu na svemir, životinjski svet i nesvesno, i da je potrebno ukloniti i četvrtu zabludu – da se ljudi razlikuju od mašina. Mezliš smatra da se ljudska priroda može najbolje razumeti u kontekstu mašina, i zagovara neizbežnost tzv. koevolucije ljudi i mašina. Poznati robotičar Hans Moravek je 1988. predvideo da će uskoro sve suštinske ljudske funkcije, fizičke i mentalne, imati veštačke duplikate. Deceniju i po kasnije, Moravek je ostao dosledan, predviđajući robote „četvrte generacije“ (opet taj broj) koji će posedovati funkcionalnosti apstrakcije i generalizacije. Marvin Minski, još jedan od pionira veštačke inteligencije, doživljavao je mozak kao „mašinu od mesa“ i smatrao da je pitanje vremena kada ćemo moći da napravimo veštački um.

Tehnički singularitet

Još ekstremniji i medijski znatno zastupljeniji je Rejmond Kurcvajl, koji predviđa da će veštačka inteligencija biti toliko napredna da nećemo praviti razliku između ljudi i mašina. On zastupa hipotezu tehničkog singulariteta, po kojoj će u doglednoj budućnosti ljudi uspeti da naprave veštačku inteligenciju koja prevazilazi ljudsku inteligenciju. Takva veštačka inteligencija bi, po ovoj hipotezi, bila sposobna da se samostalno unapređuje, sve dok ne dostigne nivo superinteligencije, koja će uticati na razvoj budućnosti na način koji ljudi neće moći da predvide, niti razumeju. U skladu s tim, Kurcvajl sugeriše fantastične scenarije. Po jednom od njih, računarska tehnologija će omogućiti da skeniramo mozak i preselimo um na računar. Naše postojanje bismo nastavili kao softver koji bi bio nosilac naših identiteta i svesti. Time bismo prevazišli biološka ograničenja i postali besmrtni.

Transhumanističkoj konceptualizaciji čoveka ne bi trebalo poklanjati posebnu pažjnu, da savremeno društvo nije počelo da je prihvata. To se najuočljivije oslikava kroz prizmu medija. Ilustracije radi, iz mnoštva medijskih primera, izdvojićemo nekoliko hronološki i tematski povezanih. U februaru 2011., magazin Tajm je posvetio naslovnu stranu ovoj temi, sa natpisom „2045 – godina kad čovek postaje besmrtan“, magazin „Cajt Onlajn“ objavio je članak sa naslovom „Godine 2045. će mozak biti na hard-disku“, a agencija Tanjug je objavila vest da „Civilizacija, kakvu poznajemo, nestaje za 35 godina“. Sva tri teksta nekritički prenose Kurcvajlovo predviđanje da su računarska inteligencija i svest ne samo moguće, već i izvesne.

Pravo stanje stvari

Kako stvari zaista stoje? Računarske i robotske tehnologije će nastaviti da napreduju, a neke od njih će biti i korisne, ali trenutno stanje u nauci ne nagoveštava ni najmanju mogućnost razvoja veštačke inteligencije, ni koevolucije ljudi i mašina.

Uprkos neispunjenim obećanjima, transhumanistička ideja će preživeti. Vitalnost ove ideje potiče iz njene ideološke prirode. Transhumanistički pokret je zasnovan na neutemeljenom verovanju, iako je često uvijen u naučnu oblandu, i čini se da njegovi pobornici retko uzimaju u obzir kontraargumente.

A tema za raspravu zaista ima. Po Fransisu Fukujami, čak i parcijalno realizovanje transhumanističke tehnologije bi samo dodatno povećalo razlike između razvijenih i nerazvijenih društava. Ako posmatrate svet sa stanovišta antropološkog pesimizma, teško je ostati ravnodušan na ovakvo upozorenje. Ali suštinski nedostatak transhumanističke ideje je neskromno verovanje da možemo znati u kom smeru bi ljudski rod trebalo da koevoluira sa mašinama. A ovo je jako opasna pretpostavka, jer suštinski aspekti čoveka ipak nisu izračunljivi.

Za kraj, prikladno je preneti ono što je Vajcenbaum napisao u jednim od svojih poslednjih i-mejlova:

„Naša smrt je poslednja usluga koju možemo pružiti svetu: ako se ne bismo sklonili s puta, generacije koje nam slede ne bi morale iznova da uspostavljaju ljudsku kulturu. Ona bi postala rigidna, nepromenljiva, i time bi umrla. Sa smrću kulture bi sve ljudsko takođe preminulo.”