Nauka bez empatije

Milan Gnjatović
(Ovaj tekst je objavljen u magazinu Planeta br. 95, mart-april 2020., pod nazivom „Stari mozak, drugi čovek“.)

Dva sleda događaja koja su se odigrala polovinom devetnaestog veka, nezavisno jedan od drugog, zauzimaju važno mesto u istoriji biheviorističke neurologije. I govore o tome da neobične ljudske sudbine mogu da postanu izvor naučnog saznanja ili predmet naučne manipulacije.

Priča o Tanu

Početkom šezdesetih godina devetnaestog veka, hirurg i antropolog Pol Pjer Broka (Pierre Paul Broca) konsultovan je u vezi sa pacijentom koji se zvao Luj Viktor Leborn (Louis Victor Leborgne). Pacijent je imao istoriju neuroloških problema, i godinama nije mogao da govori. Njegov celokupni govor se sveo na ponavljanje sloga „tan“, sa varirajućom intonacijom i pratećom gestikulacijom, zbog čega su ga u bolnici u kojoj se nalazio zvali „Tan“. Kada je nakon nekoliko dana Leborn preminuo, Broka je izvršio autopsiju, i pronašao površinsku leziju na levom frontalnom režnju mozga. Nekoliko meseci kasnije, Broka je primio još jednog pacijenta, osamdesetčetvorogodišnjeg Lelona (Lelong). Ovaj pacijent je pretrpeo moždani udar godinu dana pre toga, zbog čega nije mogao da govori, osim nekoliko reči. Kasnijom autopsijom, Broka je pronašao leziju na približno istom delu mozga kao i kod Leborna. Osim izrazito primetnog poremećaja u produkciji govora, Broka je verovao da ovi pacijenti nemaju problema sa razumevanjem onoga što im je rečeno.

Naredne četiri godine, Broka se susreo sa više pacijenata koji su ispoljavali slične simptome, i imali slične lezije na mozgu. Zaključak koji je izveo i uredno dokumentovao je da oštećenje datog dela mozga izaziva poremećaj u produkciji govora koji se odražava na fluentnost govora, artikulaciju, izbor i ponavljanje reči, i produkciju složenih sintaksičkih struktura, dok sposobnost razumevanja jezika ostaje sačuvana. Drugim rečima, Broka je locirao deo mozga koji je zadužen za produkciju govora, a njegovi zaključci se i danas navode u medicinskim udžbenicima. Deo mozga o kome je reč vremenom je postao poznat pod nazivom „Brokina oblast“, a prateći jezički poremećaj produkcije govora pod nazivom „Brokina afazija“.

Važno je primetiti da Broka nije izvršio disekciju mozgova, već je odlučio da ih sačuva u alkoholu, i ostavi u jednom pariskom muzeju budućim generacijama istraživača. Krajem dvadesetog i početkom dvadesetprvog veka, ovi mozgovi su skenirani i utvrđeno je da su oštećenja, u stvari, dublja nego što je Broka to mogao da utvrdi površinskim opserviranjem. Brokina dalekovida odluka omogućila je da se njegovi zaključci o lokalizaciji dela mozga zaduženom za produkciju govora provere i revidiraju, a njemu je obezbedila mesto u istoriji medicine.

Priča o Gejdžu

Drugi istorijski primer odnosi se na Finiasa Gejdža (Phineas Gage). U njegovom životu postoje dva perioda. U prvom, Gejdž je bio zaposlen kao nadzornik na raščišćavanju terena za izgradnju železnice u Vermontu, SAD. Bio je popularan među kolegama, a poslodavac ga je opisivao kao sposobnog i efikasnog. Jedan od Gejdžovih radnih zadataka bio je da izbuši rupu u steni, i u nju stavi barut. Preko baruta je stavljan pesak, da bi se izbegao direktni kontakt baruta sa metalnom šipkom kojom je eksplozivna smesa gurana u rupu. U septembru 1848., dvadesetpetogodišnji Gejdž propustio je da stavi pesak u rupu, a dodir metalne šipke sa barutom izazvao je eksploziju. Usled toga, metalna šipka dugačka oko jednog metra, sa prečnikom poprečnog preseka od 3,2cm, probila mu je glavu ispod leve jagodice, izašla na vrhu lobanje, i pala iza njega.

I time počinje drugi period u njegovom životu. Gejdža su zbrinuli lokalni doktori Higinson Vilijams (Higginson Williams) i Džon Martin Harlou (John Martyn Harlow). Na njihovo iznenađenje, Gejdž je bio svestan i komunicirao je sa njima, sasvim neočekivano za povredu koju je pretrpeo. U belešci koju je Harlou kasnije napisao stoji:

„Oprostićete mi što ovde napominjem da je slika, za nekoga nenaviknutog na vojnu hirurgiju, bila strašna, ali pacijent je nosio tegobe sa najvećom hrabrošću“.

Suprotno onome što se moglo očekivati u takvoj situaciji, Gejdž se oporavio za samo tri meseca. Njegov govor i memorija su izgledali neoštećeno. Ali nije uspeo da se vrati na stari posao. U narednom periodu je promenio više poslova i živeo na više mesta, dok nije preminuo 1860. Dvadeset godina nakon nesreće, Harlou je u kratkoj belešci objasnio promene u Gejdžovom životu nakon nesreće. Po njegovom svedočenju, Gejdžova ličnost se promenila toliko da kolege nisu mogle da ga prepoznaju. Nekada vredni, pristojni i smireni mladić, sad je postao nepristojan, grub, tvrdoglav i kapriciozan. Na osnovu ovih beleški, podgrejana je ideja da u mozgu postoji centar za ličnost, koji je kod Gejdža oštećen, usled čega se njegova ličnost promenila.

Međutim, autopsija nije urađena nakon što je Gejdž preminuo, i time je propuštena šansa da se pouzdano utvrdi koji deo mozga je bio tačno oštećen. Njegovi posmrtni ostaci su ekshumirani krajem 1867., a njegova lobanja je predata Harlouu početkom 1868. S druge strane, podaci o njegovom životu nakon nesreće su veoma oskudni i ne sasvim pouzdani. Ali to nije odvratilo ambiciozne naučnike od smelih interpretacija. U želji da dodatno i slikovito potkrepe svoje opskurne teorije, neki naučnici, uključujući i poznate poput Antonia Damasia (Antonio Damasio), našeg savremenika, dopustili su sebi kreativnu slobodu izmišljanja činjenica. U njihovim interpretacijama, Gejdž je bio psihopata, agresivni pijanac, seksualno poremećen, član putujućeg cirkusa koji se na vašarima prikazivao kao ljudska nakaza – i još mnogo toga negativnog, sa ciljem da se istakne radikalna promena ličnosti kroz koju je Gejdž navodno prošao. Npr., u svojoj knjizi iz 1994., Damasio tvrdi da je Gejdž „izgubio nešto jedinstveno ljudsko, sposobnost da planira svoju budućnost kao društvenog bića“. Poslednjih decenija je sprovedeno više istraživanja sa ciljem da se na osnovu Gejdžove sačuvane lobanje zaključi koji je deo njegovog mozga tačno bio oštećen.

Zaključak

Ono što je možda najupečatljivije u Gejdžovoj priči je nedostatak empatije kod nekih naučnika. Zašto su tako sigurni da su promene u Gejdžovom ponašanju bile uzrokovane oštećenjem mozga. Kao da nisu mogle biti posledica činjenice da mu je lice deformisano. Zar je teško pretpostaviti da je nekim ljudima bilo lakše da ga izbegavaju? Da ga kolege više nisu gledale istim očima? Da ga je devojka možda napustila? Da je bio razočaran, tužan, ljut – a ko ne bi bio? Ako je i bilo promena u njegovom ponašanju, Gejdž je imao dovoljno razloga. Kojim razlozima ovih naučnici pravdaju nedostatak empatije kod sebe?

Jedini pouzdani zaključak koji se može izvući iz celog narativa je da neki ljudi mogu da žive bez dela mozga. Ali to ste sigurno već i sami znali.