Ko vas poznaje bolje od nas

Milan Gnjatović
(Ovaj tekst je objavljen u magazinu Planeta br. 87, novembar-decembar 2018., pod nazivom „Ko vas poznaje bolje od vas“.)

Čitav spektar različitih korisničkih usluga zasnovanih na informacionim tehnologijama ima jedan zajednički sadržalac – ne mogu da se koriste anonimno. Uobičajena cena korišćenja ovih usluga je – vaša privatnost.

Iz mnoštva primera, izabraćemo jedan bizarni. U martu 2012., Bredli Vojtek (Bradley Voytek), naučnik zaposlen u Uberu, došao je na ideju da bi bilo zabavno da objavi rezultate analize podataka o korisnicima Ubera kojom detektuje one koji su imali tzv. veze na jednu noć. Iz Uberove baze podataka je izdvojio korisnike koji su zadovoljili sledeći obrazac: naručili su vožnju u vremenskom intervalu između 10 časova uveče i 4 časa ujutru (petkom ili subotom), a 4-6 sati kasnije još jednu, na mestu koje se nalazi u krugu od 160 metara (tj., desetina milje) od mesta na kom su završili prethodnu vožnju. Analizom je utvrdio da stanovnici Bostona imaju pet puta više veza na jednu noć od stanovnika Njujorka, da broj veza na jednu noć opada oko Dana zaljubljenih, ali raste oko termina za povraćaj poreza, itd. – a iz nekog razloga je posmatrao i broj ovakvih veza na svoj rođendan. Za Vojteka su, kako sam kaže, ovi šabloni fascinantni. Ali ova priča je fascinantna iz drugih razloga.

Moć metapodataka

Osim što nam je predložio svoju konceptualizaciju pojma veze na jednu noć, teško je reći šta je motivisalo Vojteka da sprovede ovu analizu i objavi njene rezultate. Možda je imao nameru da se na duhovit način kritički osvrne na moralno posrnuće savremenog društva. A možda je potreba za ovom analizom proizašla iz kombinacije dosade na poslu i lošeg ukusa. Šta god bio uzrok, Vojtek je demonstrirao da nije svestan odgovornosti naučnika koji ima pristup privatnim podacima korisnika. Ako vam se čini da sve ovo i nije tako strašno, grešite. Objašnjenje sledi.

Ispostavilo se da Uberova praksa obrade podataka nije predstavljala izuzetak, već pravilo. Već sledeće godine, 2013., Edvard Snouden (Edward Snowden) je javno predočio ono što je trebalo i sami da znamo, ili makar pretpostavimo – da su naši privatni podaci izloženi, da se sakupljaju i obrađuju. Između ostalog, Snouden je ukazao na praksu analize metapodataka koju sprovodi Američka služba za nacionalnu bezbednost (NSA). Termin „metapodaci“ se ovde odnosi na podatke koji ne otkrivaju sadržaj komunikacije između korisnika, već podatke o tome ko koga zove, ko kome šalje i-mejl ili poruku, kada se komunikacija odvijala, gde su se u tom trenutku korisnici usluge nalazili, itd. Slično kao što je Vojtek analizirao podatke o tome gde i kada su korisnici započeli i završili vožnju.

Međutim, za razliku od Vojteka, Snoudenovo svedočanstvo o ovoj praksi nije moglo da se objasni viškom slobodnog vremena ili nedostatkom dobrog ukusa. U odgovoru na reakciju javnosti, zvaničnici su uglavnom tvrdili da je sakupljanje metapodataka bezopasno, i da ne treba da nas brine, jer metapodaci ne uključuju sadržaj komunikacije. Ovakav zaključak je, nažalost, netačan. Metapodaci zaista nose informaciju o vama, a pošto su strukturirani (za razliku od sadržaja komunikacije), njihova obrada je relativno laka.

Da bi to pokazao, Džonatan Mejer (Jonathan Mayer) sa Univerziteta Stenford je sproveo empirijsko istraživanje na grupi dobrovoljnih subjekata koji su mu dozvolili pristup svojim telefonskim metapodacima u periodu od nekoliko meseci. Rezultati demonstriraju da je na osnovu metapodataka i javno dostupnih izvora, poput Jelpa (Yelp), Gugl-plejsisa (Google Places) i Fejsbuka (Facebook), moguće otkriti osetljive informacije o korisniku, poput zdravstvenog stanja, sprovedenih medicinskih zahvata, posedovanja oružja, uživanja tzv. lakih opijata i sl.

Treba imati na umu da je ove rezultate ostvarila grupa od samo nekoliko akademskih istraživača sa malim budžetom. Sasvim je opravdano pretpostaviti da bi profesionalne službe bile još efikasnije, o čemu govore i izjave nekih bivših zvaničnika koji su imali priliku da steknu insajderski uvid. Stjuart Bejker (Stewart Baker), bivši generalni zastupnik NSA, je izjavio: „Metapodaci nam govore apsolutno sve o nečijem životu. Ukoliko imate dovoljno metapodataka, ne treba vam stvarno sadržaj [...] nekako je sramotno koliko smo predvidljivi kao ljudska bića“. Majkl Hejden (Michael Hayden), bivši direktor organizacija NSA i CIA, je još jasniji: „Ubijamo ljude na osnovu metapodataka“.

Zakonska regulativa

Praksa sakupljanja i obrade metapodataka nije ograničena na Sjedinjene Američke Države. Tadašnje stanje stvari u Evropskoj uniji u odnosu na ovo pitanje nije bilo bitno drugačije. Direktivnom 2006/24/EZ Evropskog parlamenta i Veća Evropske unije, iz 2006., je svim telefonskim kompanijama i Internet-provajderima u Evropskoj uniji nametnuta obaveza zadržavanja metapodataka o komunikacijama korisnika. Ova direktiva je predviđala da se metapodaci čuvaju u periodu ne kraćem od šest meseci.

Kako to izgleda u praksi? Malte Špic (Malte Spitz), advokat i nemački političar iz stranke Zelenih, je tek posle podnošenja tužbe dobio od Dojče Telekoma (Deutsche Telekom) izveštaj sa 35830 unosa o svojim komunikacijama u okviru mobilne telefonije u periodu od šest meseci. U proseku, podaci o njemu su beleženi na svakih 7-8 minuta. Špic je izabrao ubedljiv način da objasni problem koji proizlazi iz prikupljanja ovih podataka. Podatke je ustupio sajtu Cajt Onlajn (Zeit Online), a oni su te podatke kombinovali sa drugim javno dostupnim podacima o Špicu, poput sadržaja Tviter-komentara, blogova i veb-sajtova. Sad na sajtu Cajt Onlajn možete na digitalnoj mapi da pratite Špicovo kretanje, sa pratećim komentarima o njegovim aktivnostima u periodu od šest meseci.

U međuvremenu, Ustavni sud u Nemačkoj je proglasio ovu direktivu neustavnom. A izgleda i da je u Evropskoj uniji sazrela svest o potrebi za dodatnom zaštitom privatnosti građana. Opšta regulativa Evropske unije o zaštiti podataka (General Data Protection Regulation), koja je u maju 2018. stupila na snagu (o čemu smo blagovremeno pisali u „Planeti“), predstavlja korak u tom smeru, iako vreme tek treba da pokaže njen stvarni učinak. U ciničnom svetu, nije isplativo biti optimista.

Kuda dalje

Ostaje da vidimo da li smo kao društvo postali imuni na uvide koje nam pružaju ljudi poput Snoudena i Špica. I da li ćemo vremenom odustati od prava na privatnost. A tekst ćemo završiti sarkastično, kao što smo ga i započeli. Ono što sledi je deo transkripta reklame za Poštu Srbije iz 2012.:

"Znamo vas od kad ste se rodili, kad su vam slali novac na more, i pakete u vojsku [...] Znamo kad ste se oženili, kad ste dobili na nagradnoj igri, i kad smo vam doneli prvu penziju [...] Znamo da ste stalno na Skajpu, da je ona u Americi, da volite Diskaveri [...] da je lakše platiti preko neta [...] Znamo da je bolje sa karticama [...] Ko vas poznaje bolje od nas? Pošta Srbije."

Eto, ne možete da kažete da niste bili blagovremeno upozoreni.