Kišobran veštačke inteligencije

Milan Gnjatović
(Ovaj tekst je objavljen u magazinu Planeta br. 94, januar-februar 2020., pod nazivom „’Zaštita’ od saznanja“.)

Veštačka inteligencija je neprimereno rastegljiva metafora. Poput margarina iz reklame koju ste sigurno videli – u sve se meša. Ali za to postoji razlog.

Jedna od osnovnih premisa savremenog društva je da napredna tehnologija omogućava ekonomsku premoć. U prvoj rečenici svoje knjige iz 1832., Čarls Bebidž (Charles Babbage), koga neretko proglašavaju za jednog od očeva računara, navodi sledeće:

„Možda ne postoji nijedna pojedinačna okolnost koja izuzetnije izdvaja našu zemlju [Englesku, prim. aut.] od svih ostalih, nego široki obim i savršenost sa kojima smo izumeli alate i mašine za formiranje pogodnosti koje u velikoj meri koristi skoro svaka klasa zajednice.”

Kao primer, Bebidž posmatra odnos između broja ljudi zaposlenih u poljoprivredi i van nje, u različitim zemljama u prvoj polovini devetnaestog veka. On beleži da je na svakih sto poljoprivrednika dolazilo samo 25 zaposlenih van poljoprivrede u Bengalu, 31 u Italiji, 50 u Francuskoj, i čak 200 u Engleskoj. Prednost Engleske u tom periodu ogledala se u razvoju i upotrebi naprednih mašina koje su, po Bebidžovom opisu, nadilazile prostu ljudsku snagu, štedele radno vreme, i omogućavale prevođenje bezvrednih materijala u vredne proizvode.

Ova ekonomska premisa o tehnologiji nije se suštinski promenila do danas. Otuda ne čudi da nauka zauzima važno mesto u savremenom društvu. Ali, suprotno ustanovljenom verovanju, naučnici ne biraju teme svojih istraživanja potpuno samostalno. Naučni razvoj nikada nije odvojen od društva u kom se odvija, jer nauka, kao prividno neproizvodni sektor, zahteva finansijske resurse. Društveni autoriteti koji kontrolišu novac i imaju moć da pokreću i usmeravaju naučna istraživanja, gaje izvesna očekivanja od nauke.

Društvena uloga nauke

Društvena očekivanja se ne ograničavaju na tehnološki razvoj. Manje očigledna, mada ne i manje važna uloga nauke odnosi se na održavanje društvenog statusa kvo. Klasne razlike, prevashodno izražene kroz nejednaku raspodelu dobara, konstanta su svakog društvenog uređenja. Uloga nauke je da amortizuje nezadovoljstvo manje privilegovanih delova društva, tako što će proizvoditi koncepte i ideje koji održavaju ili opravdavaju trenutni društveni poredak.

Biolog Ričard Levontin (Richard Lewontin) ubedljivo je objasnio ovaj fenomen na primeru genetike. Savremeno društvo je politički rođeno u buržoaskim revolucijama u Engleskoj, Francuskoj i Americi, koje su iznedrile ideje slobode i jednakosti, proglašavajući aristokratske privilegije nepravednim. Međutim, svedoci smo da klasne nejednakosti do danas nisu uklonjenje. Da bi se društveno uređenje dugoročno održalo, potrebno je objasniti i opravdati očigledne kontradiktornosti između proglašenih načela i stvarnog stanja. Tu je genetika dobila svoju društvenu ulogu. Po njenom ciničnom objašnjenju, društveno uređenje je pravedno, jer svima pruža jednake šanse, a činjenica da neki u životnoj trci prolaze bolje opravdana je mogućnošću da poseduju kvalitetnije gene. Drugim rečima, za razliku od ranijih klasnih nejednakosti koje su bile veštački nametnute, trenutne nejednakosti su prirodno ustanovljene – i zato, valjda, pravedne.

Veštačka inteligencija ima takođe društvenu ulogu. Krajem XX veka, Brus Berman (Bruce Berman) ukazao je na to da porast društvenog interesovanja za veštačku inteligenciju nije vezan za njena praktična i relativno skromna dostignuća, već više za njenu ideološku ulogu kao tehnološke paradigme rekonstrukcije kapitalizma. Oni koji danas promovišu tzv. četvrtu tehnološku revoluciju zasnovanu na predviđenom razvoju veštačke inteligencije, zaboravljaju, ili bar propuštaju da istaknu, da se veštačka inteligencija krajem prošlog veka već nalazila u centru priče o tzv. trećoj tehnološkoj revoluciji – koju Berman opisuje na sledeći način:

„Telekomunikacije, mikroelektronika i računari čine tehnološku osnovu za savremeno restrukturiranje globalnog kapitalističkog sistema. Koriste se, po trenutnom menadžerskom žargonu, da se naduvane korporativne strukture ’smanje’ i učine ’utegnutim’, ’fleksibilnim’ i ’konkurentnim’; da se smanji oslanjanje na ljudsku radnu snagu kroz sve automatizovanije dizajn i proizvodnju; i da se poveća centralizovana kontrola i koordinacija korporativnih operacija na više različitih nivoa.”

Ne samo da se ovaj opis suštinski ne razlikuje od aktuelnih najava četvrte tehnološke revolucije, već ni od Bebidžovih konstantacija iz prve polovine XIX veka navedenih na početku teksta. Ideološka uloga tehnologije je konstantna – menjaju se samo fraze. Po rečima Jozefa Vajcenbauma (Joseph Weizenbaum):

„Nauka i tehika se održavaju svojim prevođenjem u moć i kontrolu. Do nivoa do kog se računari i računarstvo mogu ubrojiti kao delovi nauke i tehnologije, oni se hrane za istim stolom.”

Zlatna groznica

Sedenje za ovim stolom može biti isplativo, ali podrazumeva izvesna pravila ponašanja. Poput zlatne groznice, veštačku inteligenciju preplavili su programeri prerušeni u naučnike, koji su kreativniji u smišljanju problema nego u njihovom rešavanju. Ova praksa nije sasvim nova. Istražujući metodologiju biheviorističkih nauka, filozof Ejbrahem Keplen (Abraham Kaplan) definisao je 1964. princip poznat kao zakon instrumenta (engl. the law of instrument), koji je opisao sledećim rečima:

„Dajte malom dečaku čekić, i otkriće da sve na šta naiđe treba da se zakuca. Ne iznenađuje posebno otkriće da naučnik formuliše probleme na način da rešenja zahtevaju samo one tehnike u kojima je sâm posebno vešt.”

Međutim, vrsta instrumentalne pristrasnosti koju Keplen opisuje epidemijski je zastupljena u veštačkoj inteligenciji. Ova oblast je brzo postala rekorder u broju pruženih odgovora na sasvim beznačajna pitanja. Sa porastom broja fantastičnih obećanja, rasli su društveni ugled ove oblasti i finansijski resursi uloženi u njen razvoj.

Nažalost, ovakvo stanje neretko je primoravalo stvarne naučnike da se prilagode površnom trendu. Ričard Belman (Richard Bellman), tvorac izraza „dinamičko programiranje”, objasnio je 1984. u svojoj biografiji kako ga je smislio. Po njegovim rečima, pedesete godine prethodnog veka nisu bile dobre za matematička istraživanja. Tadašnji državni sekretar za odbranu imao je patološki strah od reči „istraživanje”, i osećao je mržnju prema njoj. Da bi osigurao finansiranje svog projekta, Belman je znao da državnog sekretara mora da „zaštiti” od činjenice da se, u stvari, radi o matematičkom istraživanju. Stoga je odlučio da koristi izraz „dinamičko programiranje”, jer je smatrao da mu se ne može pridružiti pejorativno značenje:

„To je bilo nešto čemu ni kongresmen ne bi mogao ništa da zameri. Pa sam ga koristio kao kišobran za svoje aktivnosti.”

Ova anegdota govori više o duhu društva, nego o samom Belmanovom istraživanju. I podseća da je veštačka inteligencija takođe kišobran, i da je neko mislio da je bolje da nas „zaštiti” od saznanja o tome šta se iza tog kišobrana krije.